Izložba Dragane B. Stevanović i Gorana Jureše – Crno polje

Dragana B. Stevanović i Goran Jureša po prvi put se predstavljaju publici zajedničkim projektom nazvanim "Crno polje".

Video sa otvaranja izložbe možete pogledati na ovom linku.

"Crne slike" Dragane B. Stevanović sukcesivno nastaju tokom proteklih petnaest godina. Iako do sada nisu bile predstavljene kao samostalna celina, one nastaju nezavisno tokom njenih drugih ciklusa i predstavljaju sublimaciju formulisanih perioda i iskustva.

Za Draganu, fizički aspekt dimenzija radova je važan; veličina njenih radova obično ne prelazi raspon njenih ruku. Mogućnost slobodnog, nesmetanog zamaha i pokreta ruku bitni su joj zbog likovnog izražavanja širokim, snažnim potezom, u skladu sa antropometrijom njenog tela.

Na dominantno crnoj pozadini Draganinih radova uočavamo stilizovane ljudske figure, slova, reči i njihove delove, redukovane oblike predmeta izvedene potezima bele, žute, crvene i plave boje. U ranijim radovima slikarska materija ima organski karakter borbe unutarnjih stanja, dok se kasniji radovi zasnivaju na narativu svakodnevnih situacija otuđenosti, fizičkog odsustva i smrti.

Ljudska figura je nosilac kompozicije. Ona je stilizovana, ponekad uprošćavanjem oblika kroz izbegavanje prikaza svih delova tela, ponekad i umnožavanjem, predimenzioniranjem ili zamenom mesta tih delova (ruku, nogu, glava...). Dragana ljudske figure svodi na omen čovečijeg prisustva, prisutnosti muškarca i/ili žene, možda preciznije rečeno čoveka i/ili čovečice, na esencijalni znak civilizacijskog. Prisustvo tog čovečanskog principa predstavlja i kroz izdvojeni, stilizovani prikaz ljudske glave u kojoj se prepliću iskustvo ekspresivnog crteža i primordijalni karakter samog prikaza. Njene ljudske figure imaju nešto od osnovnih obeležja skulptura Lepenskog Vira i kikladskih idola, ali i fovizma, nadrealizma i primitivne umetnosti.

Odstranjujući iz kompozicije sve što je suvišno, nepotrebno, čisteći je od svakog "viška", naracije i emocije, Dragana usresređeno postavlja elemente po površini slike,okrećući rad na sve četiri strane kako bi stvorila jedinstveno sagledivu kompoziciju. Kao kroz kaleidoskop, posmatrač može da promeni prostornu orijentaciju slike, može je okrenuti na neku drugu stranu i time svoje iskustvo obogatiti novim uglom gledanja koje možda donosi neki potpuno novi uvid, ali suština umetničkog iskaza neumitno ostaje nepromenjena.

Draganine figure nemaju nikakvo predestinirano značenje, one ne predstavljaju simbolične prikaze niti su primarno formalne ili estetske prirode. One jednostavno JESU. Postavljene su u prostornu korelaciju u okviru koje međusobno ne komuniciraju jasno, niti komuniciraju otvoreno sa posmatračem. Nalaze se unutar neke sopstvene dimenzije koja funkcioniše drugačije od naše. One podstiču na prepoznavanje odnosa unutar kompozicije koje je moguće opisati kao zapise intersinapsalnih aktivnosti, kao otkrivanje onog neuhvatljivog, neizrecivog koje nam se, kada tonemo u san, u iznenadnom bljesku lucidnosti ukaže u svoj svojoj jasnoći i značaju, da bi već u sledećem trenutku zauvek iščezlo iz sećanja.

Svaka Draganina crna slika za polazište ima određeni "događaj"; taj "događaj "moze biti doživljaj ili kontemplativni uvid koji inicira Draganin umetnički izraz čiji krajnji rezultat na nas često deluje potpuno enigmatično. Poput Roršahovih mrlja, Draganine crne slike nam otkrivaju i deo nas samih.

Za svoje crne slike Dragana kaže da su "zgusnuti pokazatelji tema-misli koje ne mogu biti slikane na drugoj bojenoj podlozi. One su akcenti „događaja" izvan prostora i vremena."

Crteži Gorana Jureše pripadaju ciklusima Hana Kšiževska, nazvanom po tragičnom liku iz prve od sedam pripovedaka iz zbirke Grobnica za Borisa Davidoviča Danila Kiša pod nazivom "Nož sa drškom od ružinog drveta" i ciklusu Von der Alten Heimat zu der Neuen Heimat (Iz stare domovine u novu domovinu).

U Kišovoj pripoveci "Nož sa drškom od ružinog drveta" svi likovi više ili manje ispoljavaju zlo, osim Hane Kšiževske, koja je jedini nevini, čist i pravedan lik i koja, naravno, jedina strada, biva brutalno ubijena iz drugog pokušaja (posle neuspelog davljenja) ubodima nožem sa drškom od ružinog drveta, čime Kiš ironično ukazuje kako se i nešto prefinjeno i dragoceno može upotrebiti u najgoru moguću svrhu, svrhu ubistva nevine devojke.

Taj kontrast prisutan je i na crtežima Gorana Jureše kroz prikaz ženskog akta i crnih glava-mrlja koje ga napadaju i uništavaju, proždiru i dezintegrišu pred našim očima. Ovaj ontološki sukob, ali i neumitnu povezanost binarnih suprotnosti dobra i zla, Erosa i Tanatosa, svetlog i tamnog, Goran predočava kroz suptilan odnos figuracije i apstrakcije i na taj način, na principima dekonstrukcije, formalno gradi dinamičnu kompoziciju. Za svoje radove Goran kaže da "ekspresivnost u crtežu omogućuje dinamiku koje je, po meni, potrebna ovakvom prizoru. Istovremeno, crteži su dovoljno apstraktni da bi se izbegla zamka narativnosti."

Ženski akt predstavlja centralni motiv svakog od crteža iz ciklusa Hana Kšiževska. Akt je stilizovan, sveden na nekolicinu snažnih poteza u kojma raspoznajemo obrise ženskog tela čiji je volumen predstavljen ekspresivnim, grozničavim potezima uglavnom sive boje, stvarajući unutrašnju dinamiku, vizuelnu tenziju u naznaci tela na umoru koje se već prepustilo svojoj sudbini i postalo plen. Crne glave-ubice napadaju u čoporu, kao pirane ili hijene, bez griže savesti, mahnito izjedajući sve pred sobom. Goranove energične kompozicije na rubu apstrakcije beleže agoniju ubistva, ali su oslobođene od svake patetike, drame i drugih prejakih emocija, čime se njegovi crteži iz ovog ciklusa uzdižu na nivo paradigme savremene vizualne predstave stradanja i ubistva nevinih i diskriminisanih. Hana je "obrazac tela-žrtva, i kao takva paradigma za sva raskomadana tela/ žrtve u današnjem geopolitičkom svetu", kaže Goran.

Nastanak drugog ciklusa kao povod ima geografsku mapu koju je 1938. godine rukom nacrtao tada jedanaestogodišnji dečak Fric Frojdenhajm (Fritz Freudenheim), kada je kao član jevrejske porodice emigrirao iz Berlina u Montevideo. Dečijom rukom i crtežom svedenim na uprošćenu kompoziciju geografske mape sveta (Evrope, Afrike i Južne Amerike) precizno i slikovito predstavio je beg svoje porodice različitim prevoznim sredstvima sa jednog kraja sveta na drugi, na mapi pod nazivom Von der alten Heimat zu der neuen Heimat! (Iz stare domovine u novu domovinu!). Mapa se čuva u Jevrejskom muzeju u Berlinu.

Kao i u ostalim radovima, Goran počinje od rastavljanja predmetne pojave na njene osnovne delove, stilizacijom ih svodi na jedva prepoznatljiv oblik da bi im potom, vešto ih kombinujući kao ambleme, osnovne znake-nosioce nekog pojma, podario novi život kroz vizuelni "re-make" predstave koja je inicirala u njemu ideju od koje je krenuo. Koristi voštani blok kao materijal koji nanosi na površinu papira rukama, čime crtež dobija na volumenu i slojevitosti. Realni plan jedva je vidljiv, ekspresivne mrlje boje kao da nam prikrivaju i otežavaju da odmah odgonetnemo rešenje zagonetke, na šta nas ipak upućuju neki datumi, delovi nizova pojmova ispisanih na crtežima, kao i nazivi samih radova, nagoneći nas da zastanemo i mentalno složimo taj Jurešin puzzle.

Goran koristi "mrlje" odnosno "glave" kao foneme svog likovnog jezika. Oivičene jasnim konturama, one u sebi sažimaju umetnikove podsvesne impulse prenesene kroz gest; one su sačinjene od zgusnute materije emocija i reminiscencija i u sebi sadrže svu silovitost umetnikovog ekspresivnog izraza. Goran ih postavlja u prvi plan, na površinu svojih kompozicija, a njihovu tačnu poziciju određuje prema svom osećaju, zavisno od idejne postavke elementa koja je u prvi mah u umetniku inicirala eruptivnu spoznajno-emotivnu reakciju.

Dragana i Goran za sebe kažu da, iako imaju jedinstvene likovne jezike, srodni su po pitanju unutrašnjeg stanja jer je duhovni prostor koji dele identičan. Na taj duhovni prostor utiču globalne krize i incidenti, izbeglištvo stotina hiljada nedužnih ljudi od kojih su mnogi završili utopljeni na obalama Mediterana, kao i nepostojanje smisla u funkcionisanju mehanizama sredine u kojoj žive. Frustracija nastala na ovim osnovama predstavlja izvor njihovih recentnih radova.

Crno polje Dragana i Goran različito tretiraju u svojim radovima - kod Dragane ono je u pozadini, određuje prostor i ograničava scenu, dok je kod Gorana u prvom planu, u mrljama voluminozno istaknutim nanosima voštanog bloka, kao jedan od glavnih aktera namerno prikrivene, nagoveštene naracije. Crna boja jedan je od mogućih objedinitelja ovih radova. Ona predstavlja nedostatak svetlosti, ali takođe u sebi sažima sve druge boje koje u njoj i dalje negde postoje, iako se ne vide. Kao crna rupa uvlači u sebe sve na sta naiđe, zgušnjava se, ali i dobija na višeznačnosti. Crnilo može da prikaže stanje ljudskog duha, njegove misli i postupke, situaciju ili atmosferu ojađenosti, zločina ili surovosti, ali može da predstavlja i polje kontemplacije, da podstakne na razmišljanje i otkrivanje.

Iako želja autora nije da njihov rad ima bilo kakav didaktički karakter ili da upozorava, već da samo konstatuje stanje stvari, gledajući radove Dragane B. Stevanović i Gorana Jureše, posmatrač biva uvučen u taj njihov svet koji će ga zasigurno isprovocirati na dalje promišljanje i istraživanje, hteli to autori ili ne.

Ivona Fregl